Dobro jutro, dragi moji, ja sam Akiko i ovih dana pod mojim čizmicama ne škripi sneg već daske – pretvaram se u monodramu: čin po čin. Predstaviću vam se u najčarobnijem svetlu početkom jula, na premijeri. Znate već, to je ono kad bude ježenja, aplauza i puno, puno cveća. Sva sam od metamorfoze i njuškanja: bila sam u potrazi za starim koferima. Zato sam raspisala oglas. Nemate pojma koliko je kofera stiglo do mene i svi oni imaju usta i blebeću, blebeću, blebeću…

Ja sam TAMNOZELENI KOFER sa rupom od metka. Unutar mene jedan mladi slikar Aleksandar čuva svoje dečije crteže. Pripadam njegovom ocu. Nine ga je kupio ’75 kada je pošao na studije u Beograd, a kada se vratio u rodni grad, u Vlasotince, ja, putnički kofer, postao sam pozorišni, zamislite. Prisvojili su me Bogoljub Mitić Đoša i Predrag Smiljković Pepi i smestili me u predstavu, zvala se “Srpska drama” po tekstu Siniše Kovačevića. Tako smo svi zajedno otpočeli svoje pozorišne uloge i karijere, putovali u Švajcarsku…

Ja sam Akiko i obožavam sumanutosti: to je ono kada se ni iz čega rodi priča: reč po reč. Prvi kofer na koji sam naletela ima rupu od metka. Kroz tu rupu curi sentimentalnost, verujte. Pepi mi se poverio, pssst, u tom su koferu preneli puno soka od ječma. Ljudi to nazivaju pivom. Ja sam Akiko i verujem u slučajnosti. I u ljubav…

Zovu me KOŽNI KOFER. Nemam dršku i potičem iz Sofije. Tri dana nakon upoznavanja, Ninini roditelji stali su pred oltar, a onda su stali pred izlog. I odabrali me. Bili su kupljeni, bio sam kupljen. Nemalo potom, unutar mene strpali su tek ono neophodno: knjigu, peškir, peraja i otputovali smo za Bileću. Ćihuhu. Nekada je bilo staklo između nas, a sad ništa. Bio sam im važan i još uvek sam im važan.

Ja sam Akiko i volim ošamućenost: to je ono kada se ne iz čega rodi ljubav: pogled po pogled. Kako je to divno! Putuju Šarganskom osmicom, čuvenim vozom „Ćira“ i ne haju. Ne haju što putuju hiljadu, hiljadu godina i što se napolju smenjuju noć, dan i pejzaži. Tek se gledaju i naslućuju. Ja sam Akiko i ovakve me priče uvek razneže, bilo danas, bilo nekog meseca, neke godine, u toliko i toliko sati.

Ja sam KOMŠIJIN KOFER. Desetog marta u deset izjutra 1959. godine upoznali smo se Steva i ja. Uniformisani čovek upamtio je datum i vreme kupovine kao nekakav bitan istorijski podatak, kao bitnu istorijsku činjenicu. Meni to nije važno, njemu jeste. Deseti mart u deset sati izjutra 1959. godine. Moj se vlasnik rodio u selu Crepulja, na Kosovu, a nakon nekog vremena se doselio u Pančevo i ostao ovde zauvek. Desetog marta 1959. kupio me u prodavnici “Vesna” kod Trubača, u deset sati izjutra…

Sati – bljak, minuti – bljak, sekunde – bljak, datumi – bljak, godine – bljak, šifre na koferima – bljak 95830598304584308503305830583050398539530853945898

Ja sam Akiko i ne volim brojeve. Ali zato obožavam reči, reči, reči…

Ja više ne postojim, nažalost, ali postoji priča o meni. Bio sam KOFER SA ŠIFROM u kome je ’41 Miljin deda prenosio propagandni materijal za komuniste preko Mađarske granice i nakon toga su ga uhapsili. Bio je u Šarvaru kao politički zatvorenik. Bio je i u još nekim logorima posle: Dahau, Aušvic…I, eto, ja ne postojim, ali ostala je jedna logorska kašika sa kukastim krstom. Velika, jeziva kašika, a ta kašika ne ide uz Akiko.

Ja sam Akiko i pomalo sam gladna, ali ne znam čega. Ljubavi ili hrane. Ili svega. Možda je sve to zbog spomenute kašike. Moraš unositi vitamine, kaže mi glumica Sofija, to je ono kad se okružiš prijateljima. I ja sam se okružila i okuražila: svuda su okolo. Podno mene su daske, nada mnom pančevačko nebo, okolo stari koferi koji blebeću, blebeću. Oni dele svoja sećanja, je ih upijam: tajnu po tajnu.

Ja sam OKER KOFER iz Spilta s kaišem. Koliko sam samo sveta video, te ovde, te onde. Bio čak do Japana, sve sa Biljom, a Bilja sa folklornom trupom “Krsmanac”. Umalo da njena tetka strpa unutar mene iznošene stvari i da me ostavi pred kapijom u selu da me pokupe prolaznici, ali baš u pravom momentu javila se Akiko i spasila me.

Ja sam Akiko i spremam se za premijeru.

A šta vi krijete u svojim koferima?

Brzi hleb sa tikvicama i sirom

Priprema:

Ugrejte rernu na 180°C.

U činiji viljuškom ulupajte jaja, mleko i istoljen margarin.

U to zatim ubacite sve ostale sastojke i špatulom ih povežite u homogenu smesu.

Kalup za hleb podmažite i obložite papirom za pečenje pa u to ravnomerno rasporedite testo za hleb. Pospite ga ovesim pahuljicama.

Pecite hleb 35 do 40 minuta. Hleb je gotov kada čačkalicu zabodete u sredinu, a ona izađe čista.

Ostavite ga na radnom delu 10 minuta pre nego što ga izvadite iz kalupa. Služite ga sa omiljenim nadevima za sendviče ili samog uz omiljeni jutarnji napitak.

Sastojci:

  • 3 velika jaja
  • 4 kašike mleka
  • 75g Dobro jutro margarina sa mlekom, istopljenog
  • 250g tikvica, narendanih
  • 225g brašna
  • 1 peci prah
  • 1/2 kašičice soli
  • 125g gaude, narendane
  • 2-3 kašike ovsenih pahuljica