Uskrs me podseća na jutra kada sam radio u kafe-knjižari. Kultnoj, na Bulevaru.

Bila je pretrpana knjigama i stripovima: od antikviteta preko lektira do mongolskih bajki.

Imala je malenu terasu načičkanu muškatlama koje je gajio gospodin Stošić, gazda.

Sedobradi gradski boem i trgovac sa šeširom od filca.

 

Bio je to nestvarno lep osećaj: makneš katanac, oronula vrata zaškripe

i posmatraš kako se budi grad.

Kako lagano „dobro jutro“ prelazi u „dobar dan“ tako lagano i čaršija otvara oči:

roletnu po roletnu, izlog po izlog.

 

Imao sam utisak kao da radim preko puta neke ogromne razglednice.

Prizor je ovakav:

Vrh zvonika crkve Odžaklije zariven u plavo nebo. Iz neba cure zraci, to je Sunce.

Snopovi svetla padaju na grane koje naliče trnovom vencu.

Prizor bode oči, mekano, oblačasto.

 

Proleću ptice.

Čak i one imaju južnjački naglasak.

Možete čuti gugutku kako guguče: gu, gu, gu.

Fali joj još samo gi i ga.

Da.

Imao sam utisak kao da radim preko puta neke ogromne razglednice.

Razglednica je muzička: zvuk automobila meša se sa zvukom frule, uz bat koraka.

 

Onda zažmurim, da sačuvam sliku. To mu dođe kao nekakav škljoc.

Onda otvorim oči, da je dopunim. To mu dođe kao nekakvo dolivanje.

Onda pomislim:

Ako sam, kao i svi ostali, sačinjen od osamdeset posto vode,

sastavljen sam samo od virova.

Te sam virove, ustreptalost, nasledio od predaka.

Preci su čuvali pegave svinje i radili na krečanama.

Kopali po njivama, kopali po ranama…

 

I tako, pre koju godinu, na uskršnjem jajetu nacrtao sam Holdena sa kačektom,

potom ga udžepio, poneo sa sobom na posao.

Tih dana oko praznika čitao sam po prvi put “Lovca u žitu”, zato.

Jaje je bilo boje dozrele raži, pastelno.

 

Knjižara je bila otvorena već oho – ho.

Grad se rasanio, skinuo drljke.[1]

Trgao ga je dim raspaljenih skara kao miris kafe.

Uostalom, ovo je svetska prestonica roštilja, to je posve normalno.

 

Pojavili su se prvi šetači: šetači dečrulije, šetači ljubimaca, šetači ničega.

Neki su pošli na pijacu po šećernu repu, neki su u potrazi za identitetom,

neki gledaju u nebo kad prelaze ulicu, a neki već ispijaju belu kafu: srk po srk.

 

Za razliku od velikih gradova, ovde niko nikoga ne pita za smer,

zato svi izgledaju kao da tačno znaju kuda su naumili, a pojma nemaju,

većina njih srlja, samouverno. Znam po sebi, verujte.

 

A onda je usledio zanimljiv događaj.

U knjižaru je ušetala jedna žena. Imala je na glavi nešto nalik turbanu i osmeh od saća.

Od svih mogućih naslova tražila je upravo Selindžerov roman.

Nisam mogao da verujem. Kao da je znala čime sam bio zaokupljen.

Uvek me ošamute sinhroniciteti.

Ta neobična preklapanja života, slučajnosti.

Roman nismo imali na stanju, nažalost, ali je draga gospođa, umesto romana, na poklon,

dobila sveže iscrtano uskršnje jaje sa motivom iz knjige koju je tog jutra poželela da kupi.

Bila je oduševljena.

Holden nam je namiguno ili sam namig docrtao, ne sećam se.

  • Srećan praznik.

Srećan praznik i Vama.

[1] drljka – krmelj

Štapići sa sirom i barena jaja

Priprema:

Jaja stavite u šerpu sa hladnom vodom i stavite iznad tihe vatre. Kada voda proključa kuvajte ih 4 minuta, zatim potopite u hladnu vodu kako biste zaustavili proces kuvanja. Tako ćete dobiti svetlo žuta žumanca. Oljuštena jaja presecite na pola i posolite.

Svaku koru premažite istopljenim margarinom, zatim je presavijte na pola po dužoj strani

Na oba kraja pospite usitnjen sir i počnite da rolate sa obe strane ka sredini. Kada se urolane strane sretnu, presecite koru na pola i razdvojite štapiće. Premažite margarinom i pospite susamom pa pecite u rerni zagrejanoj na 200°C dok ne porumene oko 15 minuta.

Služite ih dok su topli sa barenim jajima.

Sastojci: