Još uvek sam bio u krevetu kada sam čuo pljusak. Krupne kapi kiše su zveketale o roletne. U sedam ujutru mi se ne bi ustajalo ni da je sunčan dan, a kamoli kad je ovakva poplava. A morao sam. Odvukao sam se do kupatila. Dok sam prao zube primetio sam da mi je najduža crna dlaka na bradi prethodne noći postala bela. A nisam se nešto nervirao u snu.

Izvadio sam mleko iz frižidera. Dok sam ga otvarao, onaj plastični poklopac mi je ostao u ruci. Odlepio se sa pakovanja. Morao sam makazama da isečem tetrapak. Gde li su makaze sad? Dok sam onako u gaćama brljao po fioci koja mi je delovala najsumnjivije, čuo sam grmljavinu i kišu koja je još jače padala. Mislim da nije neophodno napominjati da je bio ponedeljak.

Stavio sam lončić sa mlekom na šporet. Sipao sam kafu u šolju, dodao malo vode i uzeo mutilicu. Prvo mi se učinilo da uopšte ne radi. Onda sam stisnuo onaj taster jače i proradila je. Samo ne punom snagom. Vrtela se bar duplo sporije nego inače. Čovek je otišao na Mesec pre više od pola veka, a danas nije u stanju da napravi mutilicu za kafu koja će da radi duže od nekoliko nedelja. Da bi se uopšte okretala morao sam sve vreme da držim ono dugme stisnuto iz sve snage. Posle nekoliko minuta prst mi je bio crven, a kafa neumućena. Ostatak sam umutio kašičicom. Prelio sam kafu vrelim mlekom i sa šoljom u ruci otišao do prozora.

Sporo sam srkao kafu posmatrajući nevreme i sve te ljude u njemu. Ko god da je u sedam i petnaest ujutru po oluji napolju, male su šanse da je tu iz nekog gušta. Tako je i izgledala većina onih koji su žurno prolazili pored mog prozora. Vetar im je krivio kišobrane, sa usana sam im čitao psovke, odvezane mokre pertle su im se vukle za cipelama, a jadne bebe su imale pet slojeva odeće, kao da je kakav minus u novembru, a ne kišni dan u aprilu. Gledajući sve te polupane živote ispod prozora, na tren me bilo sramota mojih problema sa plastičnim otvaračem na mleku i obogaljenom mutilicom za kafu. A onda sam video njih dvojicu i više me ničeg nije bilo sramota.

Deda iz susedne zgrade ima malog terijera kog šeta svako jutro poslednjih 80 godina. Dobro, malo sam preterao, ali sigurno ga ima preko deset godina. Nerazdvojni su. Žive sami i sumnjam da ijedan od njih ima nekog drugog. Dedi je baba umrla odavno, a terijer je sigurno solo. U poslednje vreme deda pokušava da ga dresira. Naučio ga je da sedne, da šapu, okrene se oko svoje ose, da se popne na zadnje noge, a čak mu i skače u naručje kada pucne prstima. Deda mi se svaki put mi pohvali kad ih sretnem. Jedino nije znao da skače kroz onaj obruč. A viđao sam ih sa obručom mnogo puta poslednih par meseci. Deda drži obruč (poklonila mu je desetogodišnja komšinica koja ga je prerasla), doziva ga, nekad mu stavi hranu ispred, ali pas ništa. U najboljem slučaju zaobiđe obruč i uzme keks. Izgleda da mu je bio neophodan kijamet.

Pljuštalo je, duvao je vetar, delovalo je da je kraj sveta napokon blizu, ali dedu to nije zanimalo. Jednom rukom je brisao mokro čelo ispod kapuljače, drugom je držao obruč, a kroz njega je – skakao terijer! Levo – desno, pa opet i ponovo. I to traje, i traje. Deda je imao kez oko celog bloka. Posle desetak minuta preskakanja obruča, deda je izvadio sve keksiće iz džepa i dao ih psu. Onda je bacio obruč na zemlju, podigao psa visoko iznad glave, nasmejao se zatvorenih očiju i puštao da kapi kiše padaju po njegovom licu. Ne znam da li me scena više podsećala na onu kada se Roki popne na one stepenice u Filadelfiji ili kada Tim Robins napokon pobegne iz Šošenka, pa digne ruke iznad glave i pogleda u kišno noćno nebo. Deda je onda otkopčao jaknu, stavio psa ispod nje, poljubio ga između ušiju, uzeo obruč i otišli su u pravcu svoje zgrade.

Nije mi tog trenutka granulo sunce, mutilica se nije popravila, a svi oni namršteni ljudi nisu počeli da se smeju. Ali ja jesam. I osetio sam se nagrađenim za to što po ovakvom ružnom danu, moram da ustanem iz tako lepog kreveta i odem u ovaj glupi ponedeljak. Zapravo, ponedeljak je prestao da bude glup čim sam video dedu na vrhu onih filadelfijskih stepenica.

Korpice punjene salatom od barenih jaja

Priprema:

U činiji pomešajte sastojke za salatu, začinite po ukusu i stavite u frižider dok pripremate korpice.

Zagrejte rernu na 200°C. Kore ređajte jednu na drugu, a svaku premažite istopljenim margarinom. Naslagane kore isecite na 16 približno jednakih kvadrata. Smestite ih u prethodno podmazan kalup za mafine tako da formiraju korpice. Pecite ih 7-8 minuta dok ne postanu rumene.

Korpice izvadite iz kalupa i ostavite ih da se prohlade 5 minuta zatim ih punite salatom od jaja.

Sastojci:

  • salata od jaja:
  • 8 barenih jaja, nasečenih na zalogaje
  • 1 avokado, grubo izgnječen
  • 4 supene kašike grčkog jogurta
  • 35g rendanog parmezana
  • 1 mala glavica crnog luka, sitno seckanog
  • 2 kašike vlašca, sitno seckanog
  • so i biber, po ukusu
  • čili prah, po ukusu

Korpice: