Postoje obična jutra. To su ona u kojima kafa miriše na kafu, u kojima nemamo vremena ni za šta, u kojima vozači psuju u saobraćajnim kolonama, a sa radija nas obaveštavaju o temperaturi i vlažnosti vazduha. Ta obična jutra nas podsećaju da se ljudi retko menjaju, te da ona izreka “sutra je novi dan” nije ništa drugo do slamčica za koju se hvatamo kada nam voda puni uši. Greota je trošiti vreme i slova opisujući takva dosadna jutra.

Srećom, postoje i ona neobična. To su ona kada se probudimo sami, bez alarma. Naspavani smo i odmorni. Čak nam se i razgovara sa drugim ljudima. Ptica koja cvrkuće kraj našeg prozora tog jutra ne peva neku tamo nasumičnu ptičju pesmu, već melodiju sa ploče koja se vrtela na našem gramofonu noćas dok nas je hvatao prvi san. Razne ideje počnu da nam padaju na pamet iako još uvek nismo ustali iz kreveta. Jedna od njih je da bismo tog dana mogli da spremimo ručak u ekspres loncu. Nismo dugo, da ne kažem nikad. Ali tog jutra nam se baš hoće. A kada je želja za nečim takvim tako velika, onda neobična jutra postaju još neobičnija. To im je u opisu posla.

U kuhinji je ekspres lonac svaka dva minuta glasnim piskom davao znak da je živ. Kako je izolacija u mojoj zgradi loša, slični zvuci su dolazili iz stana pored. Moj ekspres lonac je zapravo komunicirao sa komšijinim koji se oglašavao na svaka tri-četiri minuta. Izgleda da ovaj moj boluje od logoreje. Pa od čega će drugog, moj je, majku mu staru! Slušao sam šta pričaju. Ogovarali su komšiju i mene. Moj se žali da ga skoro i ne koristim, a i kada to radim uvek ga perem tri dana nakon što pojedem sve iz njega, a komšijin da ga boli kada ga stružu žicom. Onda mu moj kaže da to ne bi smelo tako jer mu žica uništava šminku, a on procedi da moj komšija više zna o sastavu vakcina i idealnoj formaciji fudbalske reprezentacije nego o šminki. Najlepše mu je bilo dok ga je prala komšinica. Ona je imala zlatne ruke. Moj ekspres lonac ga pita pa gde je ona sad. Komšijin lonac pravi dugačku pauzu u pištanju. Onda tiho, rezignirano kaže “Ma ko će trpeti ovu budalu duže od par meseci, šta ti je. Ko zna gde je ona sad. Misliš da bih ja još uvek bio ovde da nisam lonac?”. Ovaj moj pisne tri puta zaredom u znak razumevanja. I taman kada sam se uplašio da će mu se moj lonac otvoriti i reći sve ono što zna o meni, njihov jutarnji dijalog se završio. Komšija ga je sklonio za šporeta. Mora da je provalio da previše priča.

Ptica koja je pevala kraj prozora više nije bila tu. Kladim se da je uplašio zvuk pištanje pare. Doručkovao sam sendviče. Skinuo sam lonac sa ringle. Dao sam sebi reč da ću ga oprati još tog popodneva. I njemu sam to rekao. Klopnuo je onim poklopcem u znak odobravanja. Valjda to nije bilo ono ironično “ma važi”. Skuvao sam kafu i pustio onu pesmu sa ploče. Gledao sam zelenu granu pored prozora koja je samo do pre nedelju dana bila bez lišća. Pevao sam uz krckanje ploče. A onda je došla ptica. Sela je na granu i pogledala me. Pridružila mi se u pesmi. Na njen način. Svet bi bio još tužniji bez neobičnih jutara.

Priprema:

Sastojci:

• 1 pakovanje lisnatog testa
• 1 crni luk, sitno seckan
• 1 Dobro jutro sa mlekom
• 250g mlevene junetine
• 1 konzerva seckanog paradajza
• 1 mala konzerva kukuruza šećerca
• 1/2 kocke supe
• mlevene ljute paprike po ukusu
• 100g rendanog kačkavalja
• susam
• 1 jaje

Namaz sa svežom paprikom:

• 1 pavlaka
• 2 kašike rikote
• 1/2 paprike šilje, seckane na kockice
• 1/2 žute babure, seckane na kockice
• so i biber po ukusu